Trenutak kada je Nil Armstrong pre 50 godina stupio na površinu Meseca pobudio je strahopoštovanje, ponos i divljenje širom sveta. Ove novine su zaključile da: „čovek od tog dana pa nadalje može u vasioni da ode gde god njegov um odluči i njegova domišljatost naumi… do planeta čovek, sada je izvesno, stiže u najskorije vreme.“ Ali ne. Sletanje na Mesec bilo je izuzetak, cilj koji nije postignut radi samog cilja, već kao sredstvo pokazivanja američkih izuzetnih sposobnosti. Ta ideja, jednom promovisana, nije zahtevala izmene. Samo je 571 čovek bio u orbiti; a od 1972. niko se nije odvažio da ode mnogo dalje u svemir nego što je De Mojn udaljen od Čikaga.

Sledećih 50 godina izgledaće mnogo drugačije. Smanjenje troškova, nove tehnologije, ambicije Kineza i Indijaca i nova generacija preduzimača obećavaju odvažnu eru razvoja svemira. To će gotovo sigurno uključivati turizam za bogate i bolje komunikacione mreže za sve; na duže staze moglo bi uključivati eksploataciju minerala i čak masovni prevoz. Svemir će sve više postajati kao produžetak Zemlje - arena za firme i fizička lica, ne samo za vlade. Ali kako bi se ovo obećanje ispunilo, svet treba da stvori sistem zakona za upravljanje nebesima – kako u miru tako i u ratu, ukoliko bi došlo do toga.

Razvoj svemira do sada je bio fokusiran na olakšavanje aktivnosti ispod – većinom satelitske komunikacije za emitovanje i navigaciju. Sada se dve stvari menjaju. Prvo, geopolitika podstiče novi pritisak da se ljudi šalju izvan plićaka niske Zemljine orbite. Kina planira sletanje ljudi na Mesec do 2035. Administracija predsednika Donalda Trampa želi da se Amerikanci tamo vrate do 2024. Pad troškova čini ovo razmetanje pristupačnijim nego ranije. Apolo je koštao stotine milijardi dolara (u današnjem novcu). Sada su desetine milijardi cena karte.

(…)

Greška je promovisati svemir kao romantizovan Divlji zapad, anarhičnu granicu na kojoj čovečanstvo može odbaciti svoje okove i ponovo uzeti sudbinu u svoje ruke. Kako bi svemir ispunio svoje obećanje, potrebna je uprava. U vreme kada se svet ne može složiti o pravilima kopnene trgovine čeličnim šipkama i sojom, to može izgledati kao veliki zalogaj. Ali bez toga potencijal svega što leži izvan Zemlje u najboljem slučaju čekaće još 50 godina da se ostvari. U najgorem slučaju svemir bi mogao uvećati Zemljine probleme.

Trenutak kada je, pre 50 godina, Nil Armstrong kročio na površinu Meseca, ulio je strahopoštovanje ljudima širom sveta i kod njih izazvao osećanja ponosa i zaprepašćenja. Ovaj časopis je tvrdio da „počevši od danas, čovek može da se otisne u svemir do destinacija koje god njegov um poželi a njegova domišljatost osmisli... sada je već vrlo izvesno da će čovek uskoro krenuti ka drugim planetama“. Ali, nije se tako i desilo. Sletanje na Mesec je bilo skretanje s puta, cilj koji nije postignut zbog samog sebe, već kao sredstvo koje je trebalo da ukaže na izuzetne sposobnosti Amerike. Jednom kada je poslata ova poruka, nije bilo potrebe da se ponavlja. Do sada, u orbiti je bila samo 571 osoba; a od 1972. godine niko se nije usudio da se otisne mnogo dalje u svemir nego što je De Mojn, glavni grad američke savezne države Ajove, udaljen od Čikaga (oko 450 km).

Sledećih 50 godina će izgledati potpuno drugačije. Smanjenje troškova, nove tehnologije, ambicije Kine i Indije, i obećanje nove generacije preduzetnika da nastupa smela era razvoja u svemiru. On će skoro sigurno uključivati turizam za bogataše i bolje komunikacione mreže za sve; dugoročno bi mogao da uključuje eksploataciju minerala, pa čak i masovni prevoz. Svemir će sve više postajati neka vrsta proširenja Zemlje - arena za firme i pojedince, a ne samo za vlade. Ali, da bi se ovo obećanje ispunilo, svet mora da stvori sistem zakonodavstva koji će upravljati nebom - i u mirnodopsko vreme, i ako do toga dođe, i u ratu.
Dosadašnji razvoj svemira usredsređen je na unapređivanje aktivnosti na površini planete - uglavnom satelitskih komunikacija za emitovanje i navigaciju. Trenutno dolazi do promene okolnosti u dve oblasti. Prvo, geopolitička situacija vrši novi pritisak da se ljudi pošalju izvan plićaka niske orbite Zemlje. Kina planira da naseli ljude na Mesecu do 2035. godine. Administracija predsednika Donalda Trampa želi da se Amerikanci tamo vrate do 2024. godine. Smanjenje troškova čini ovo razmetanje pristupačnijim nego pre. „Apolon“ je koštao na stotine milijardi dolara (u današnjem novcu). Sada samo jedna karta košta na desetine milijardi.

[...]

Pogrešno je reklamirati svemir kao romantični Divlji zapad, granicu kojom vlada bezakonje i gde čovečanstvo može da odbaci okove i ponovo otkrije svoju sudbinu. Da bi svemir ispunio svoje obećanje, potreban je sistem upravljanja. U vreme kada svet ne može da se složi oko propisa zemaljske trgovine čeličnim šipkama i sojom to se možda čini kao veliki zahtev. Ali, bez toga, potencijal svega što leži izvan Zemlje će, u najboljem slučaju, čekati još 50 godina da se ostvari. U najgorem slučaju, svemir bi mogao da uveća probleme na samoj Zemlji.

Kada je Nil Armstrong pre 50 godina kročio na površinu Meseca, ljudi širom sveta ostali su u čudu, ponosni i zadivljeni. U ovom novinskom članku autor je tvrdio da će „čovek ubuduće ići gde god ga u ovom univerzumu povedu volja njegovog uma i genijalnost njegovih izuma… do drugih planeta čovek će sada izvesno stići – i to uskoro.“ Međutim, to se nije desilo. Sletanje na Mesec bio je izuzetak, ne cilj ostvaren sam po sebi, već način da Amerika pošalje poruku o svojim vanserijskim sposobnostima. Ovakvu poruku bilo je dovoljno poslati samo jednom. U orbitu je otišao svega 571 čovek, a od 1972. godine niko nije zašao u svemir dalje nego što je De Mojn udaljen od Čikaga.

Sledećih 50 godina biće veoma drugačije. Sve manji troškovi, nove tehnologije, ambicije Kine i Indije i nova generacija preduzetnika obećavaju odvažnu eru svemirskog razvoja. Gotovo je sigurno da će tu biti reči o turizmu za bogate i boljim komunikacionim mrežama za sve ostale; dugoročno, možda i o eksploataciji minerala, pa čak i javnom prevozu velikog broja putnika. Svemir će sve više početi da nalikuje svojevrsnom Zemljinom produžetku, areni za firme i privatnike, a ne samo za države i vlade. Kao preduslov za ovo obećanje, potrebno je osmisliti sistem zakona koji će rukovoditi nebesima – kako u mirnodopskom, tako i u periodu ratova, ako do njih dođe.

Dosad je razvoj svemira bio usmeren na olakšavanje aktivnosti dole na Zemlji – uglavnom na satelitske komunikacije za radiodifuzni prenos i navigaciju. Sada se dve stvari menjaju. Prvo, geopolitika stvara novi pritisak da se ljudi pošalju van granica niske Zemljine orbite. Kina planira da odvede ljude na Mesec do 2035. godine. Administracija predsednika Donalda Trampa želi da se Amerikanci vrate na Mesec do 2024. godine. Usled sve manjih troškova ovakvo hvalisanje pristupačnije je nego ranije. Misija Apolo koštala je više stotina milijardi dolara (u današnjoj novčanoj vrednosti). Sada su desetine milijardi potrebne za cenu karte.

[…]

Pogrešno je promovisati svemir kao romantizovani Divlji zapad, anarhičnu granicu na kojoj čovečanstvo može da zbaci okove i ponovo spozna svoju sudbinu. Da bi svemir ispunio svoje obećanje neophodno je upravljanje. U doba kada svet ne može da se dogovori o pravilima za trgovinu čeličnim šipkama i sojom na Zemlji, to se može činiti prezahtevnim. Ali bez njega, na ispunjenje potencijala svega što se nalazi van Zemlje u najboljem slučaju čekaće se još 50 godina. U najgorem slučaju, svemir može postati samo još jedan problem za Zemljane.

Тренутак када је Нил Армстронг пре 50 година крочио на Месец, побудио је широм света осећање дубоког поштовања, поноса и дивљења. У овим новинама, тврдило се да „човек, од данас, може да оде у било који део свемира који пожели, а његова домишљатост омогући... сада је извесно да ће човек ускоро стићи и до планета.” Али није било тако. Слетање на Месец представљало је изузетак, циљ који, једном постигнут, сам по себи није био довољан, већ је служио за истицање изузетне способности Америке. Када се једном на ово указало, понављање није било потребно. Само 571 особа је била у орбити, а од 1972. године, нико се није упутио даље у свемир него што је Де Мојн удаљен од Чикага.

Наредних 50 година изгледаће веома другачије. Све нижи трошкови, нове технологије, амбиције Кинеза и Индијаца, као и нова генерација предузетника, наговештавају смелу еру развоја везаног за свемир. Она ће скоро сигурно обухватати туристичка путовања за богате и боље комуникационе мреже за све, а на дуже стазе можда и експлоатацију руда, па чак и масовни транспорт. Свемир ће све више личити на продужетак Земље — терен за компаније и приватна лица, не само за државе. Али да би се ово предвиђање испунило, на Земљи се мора саставити систем закона за управљање небесима — како у мирнодопском, тако и у ратном времену, ако до тога дође.

Развој везан за свемир био је до сада усмерен ка олакшавању активности на Земљи — углавном сателитске комуникације за радиотелевизијско емитовање и навигацију. Сада се мењају две ствари. Прво, геополитиком се подстичу нова настојања да се људи пошаљу изван ниске Земљине орбите. Кина има план да пошаље људе на Месец до 2035. године. Администрација председника Доналда Трампа жели да Американци поново тамо оду до 2024. године. Све нижи трошкови чине ово разметање лакше остваривим него икад раније. Трошкови везани за Аполо износили су стотине милијарди долара (у данашњем новцу). А сада је цена једне карте више десетина милијарди.

[ … ]

Погрешно је представљати свемир као романтизовани Дивљи запад, анархичну границу где човечанство може одбацити стеге и поново открити своју судбину. Да би свемир испунио предвиђања, потребна је управа. У времену када људи не могу да се договоре око правила везаних за трговину челичним полугама и сојом у зрну на Земљи, то може деловати као приличан изазов. Али без управе, потенцијал који лежи далеко од Земље у најбољем случају чекаће још 50 година да се оствари. А у најгорем, свемир може постати само још један од проблема са којима се Земља суочава.

Тренутак када је пре 50 година Нил Армстронг крочио на површину Месеца изазвао је дивљење, осећање поноса и чуђење широм света. Овај је лист тврдио да „од данас човек може да иде куда год пожели у свемиру и где год његова генијалност науми... На друге планете, пре или касније, човек ће сигурно отићи.” Али није. Слетање на Месец представљало је одступање, циљ који је постигнут не као крајњи, него као средство којим Америка даје до знања о својим могућностима. И чим је постигнута, ту сврху није било потребно поновити. Само је 571 особа била у Земљиној орбити; а све од 1972. године нико се није усудио да оде даље од 500 км у свемир.

Наредних 50 година, пак, изгледаће сасвим другачије. Смањивање трошкова, нове технологије, кинеске и индијске амбиције и нова генерација предузетника обећавају одважно доба развоја свемирских пројеката. То доба сасвим сигурно ће подразумевати туризам за богаташе и боље комуникационе мреже за све људе; на дуге стазе можда ће подразумевати искоришћавање минерала па чак и масовни превоз. Свемир ће постати више као продужетак Земље – арена за фирме и приватнике, не само за државе. Ипак, да би се то обећање испунило, свет би морао да створи систем правних прописа којим ће се уређивати небеса – и у време мира и, ако до тога дође, у време рата.

Развој свемирских путовања до сада је био усредсређен на олакшавање активности на нижим нивоима – углавном сателитских система комуникације за емитовање и пловидбу. А сада се две ствари мењају. Прво, геополитика подстиче наредно слање људи изван нижих слојева Земљине орбите. Кина планира да пошаље људе на Месец до 2035. године. Државна управа америчког председника Доналда Трампа намерава да врати човека на Месец до 2024. године. Снижавање трошкова то хвалисање учинило је доступнијим него икада раније. Пројекат Аполо коштао је више стотина милијарди долара (у данашњем новцу). Сада карта за то путовање стаје на десетине милијарди.

[…]

Погрешно би било промовисати путовање у свемир као романтизовани Дивљи запад, као неуређену границу преко које човечанство треба да збаци крила и поново открије своју судбину. Како би свемир могао да испуни своје обећање, потребно је управљање. У време када свет не може ни да се договори поводом правила земаљске трговине челичним шипкама и сојом, чини се да би и то било превелики залогај. Али без њега, испуњење потенцијала свих нас који се налази изван Земље у најбољем ће случају морати да сачека још 50 година. А у најгорем, свемир би могао да се дода на списак земаљских проблема.

Momenat kada je, pre 50 godina, Nil Armstrong kročio na površinu Meseca izazavao je divljenje, ponos i čuđenje širom sveta. Ovaj list je tvrdio da “čovek, od ovog dana, može otići u svemiru kuda god njegov um poželi i genijalnost naumi... ka planetama, vrlo brzo, čovek će sigurno otići.” Ali, ne. Sletanje na Mesec je bilo odstupanje, dostignuće postignuto ne kao cilj sam po sebi već kao sredstvo da se pokažu izvanredne sposobnosti Amerike. Kada je ta svrha jednom postignuta nije bilo potrebe za njenim ponavljanjem. Samo 571 osoba je bila u orbiti; a od 1972. niko nije otišao dalje u svemir nego što je De Mojn udaljen od Čikaga.

Sledećih 50 godina će izgledti veoma drugačije. Sve manji troškovi, nove tehnologije, kineske i indijske ambicije i nova generacija preduzetnika obećavaju odvažno doba svemirskog razvoja. Goto je sigurno da će uključivati turizam za bogate i bolje mreže komunikacije za sve; na duže staze moglo bi da uključi i eksploataciju minerala pa čak i masovni transport. Svemir će postati sve više nalik proširenju Zemlje – arena za firme i privatnike a ne samo za vlade. Ali da bi se ovo obećanje ispunilo, svet mora da stvori sistem zakona koji će upravljati nebesima – u vreme mira i, ako do toga dođe, rata.

Razvoj svemira do sada je bio fokusiran na olakšavanje aktivnosti na Zemlji – uglavnom satelitske komunikacije za emitovanje i navigaciju. Sada se dve stvari menjaju. Prvo, geopolitika podstiče nove pokušaje da se ljudi pošalju izvan “plićaka” niske Zemljine orbite. Kina planira da spusti ljude na Mesec do 2035. Administracija predsednika Donalda Trampa želi da se Amerikanci tamo vrate do 2024. Sve manji troškovi čine ovakvo hvalisanje pristupačnijim nego ranije. Apolo je koštao stotine milijardi dolara (u današnjem novcu). Sada su desetine milijardi cena karte.

[ … ]

Pogrešno je promovisati svemir kao romantizovani Divlji zapad, anarhičnu oblast gde čovečanstvo može odbaciti svoje okove i ponovo otkriti svoju sudbinu. Da bi svemir ispunio svoje obećanje potrebno je upravljanje. U vreme kada svet ne može da se složi oko pravila za zemaljsku trgovinu čeličnim šipkama i sojom, to bi mogao da bude veliki poduhvat. Ali bez toga, potencijal svega onoga što se nalazi van Zemlje će, u najboljem slučaju, sačekati sledećih 50 godina da bi se ispunio. U najgorem slučaju, svemir bi mogao da pogorša postojeće probleme na Zemlji.

Тренутак када је пре 50 година Нил Армстронг закорачио на површину Месеца изазвао је осећај страхопоштовања, поноса и неверице широм света. Овај лист је тврдио да „човек од данас може да зађе у који год кутак свемира његов ум пожели и где год му његова домишљатост дозволи... до планета, брже него што очекујемо, човек ће сигурно стићи.” Али не. Слетање на Месец било је изузетак, само по себи није представљало циљ, већ начин да се скрене пажња на изванредне способности Америке. Није било потребе да се поново иде до већ достигнуте тачке. Само 571 особа је била у орбити, а од 1972. године нико није отишао у свемир даље него што је Београд удаљен од Беча.

Следећих 50 година ће изгледати веома другачије. Све мањи трошкови, нове технологије, планови Кине и Индије и нова генерација предузетника обећавају нам еру смелог истраживања свемира. То ће готово засигурно подразумевати туризам за богате и боље комуникационе мреже за све нас, а на даљи рок можда и експлоатацију минерала, па чак и масовни транспорт. Свемир ће све више личити на Земљин продужетак, постаће арена у којој ће се надметати фирме и приватна лица, не само државе. Али, остваривање тих обећања захтева да свет створи систем закона којима ће се уређивати небеса – како у миру тако и, ако би дотле дошло, у рату.

Развој свемира је досад био усредсређен на поспешивање активности које се одвијају испод, пре свега кроз сателитску комуникацију ради емитовања програма и навигације. Ствари се сада мењају. Прво, геополитика подстиче човечанство на нови пробој ван плићака ниске Земљине орбите. Кина планира да спусти посаду на Месец до 2035. године. Влада председника Доналда Трампа жели да се Американци тамо врате до 2024. године. Све мањи трошкови овакво доказивање чине много приступачнијим него раније. Програм Аполо је коштао стотине милијарди долара (у данашњем новцу). Сада полазак на овакав пут кошта десетак милијарди.

[ … ]

Погрешно је представљати свемир као романтизирани Дивљи запад, анархијско гранично подручје где човечанство може да збаци окове са себе и поново спозна своју судбину. Потребно је управљање да би свемир испунио своја обећања. У времену у ком свет не може да се договори ни о трговини челичним шипкама или сојом, то може да делује као претежак задатак. Али без тога, најбоље би било сачекати још 50 година за искоришћавања потенцијала који се крије изван Земље. У најгорем случају, свемир би могао да постане још један од земаљских проблема.

Onog trenutka kada je pre 50 godina Nil Armstrong zakoračio na površinu Meseca, pobudio je strahopoštovanje, ponos i čuđenje širom sveta. Ovaj novinski list tvrdio je da „čovek od ovog dana pa nadalje može da ode ma gde u svemiru mu je volja i gde god njegova domišljatost naumi – čovek će se sada sigurno uputiti ka planetama u skorijoj budućnosti”. Ipak, nije bilo tako. Sletanje na Mesec je bilo odstupanje, cilj postignut ne kao sam cilj, već kao sredstvo signalizacije izvanrednih sposobnosti Amerike. Kada je to bilo dokazano, nije bilo potrebe za ponavljanjem. Samo 571 osoba je ušla u orbitu, a od 1972. godine niko se nije odvažio da ode mnogo dalje u svemir od udaljenosti između Demojna i Čikaga.

Narednih 50 godina će izgledati vrlo drugačije. Pad troškova, nove tehnologije, kineske i indijske ambicije i nova generacija preduzetnika obećavaju odvažnu eru svemirskog razvoja. Gotovo sigurno će uključivati turizam za bogataše i bolje komunikacione mreže za sve, a dugoročno može da uključuje eksploataciju minerala, pa čak i masovni prevoz. Svemir će sve više postajati poput proširenja Zemlje – arena za firme i fizička lica, a ne samo za vlade. Međutim, da bi se ovaj potencijal ispunio, svet treba da stvori sistem zakona za upravljanje nebesima – i u mirnodopsko i u ratno doba, ako do toga dođe.

Dosadašnji razvoj svemira bio je fokusiran na olakšavanje aktivnosti ispod njega – uglavnom na satelitske komunikacije za radio-difuziju i navigaciju. Sada se dve stvari menjaju. Najpre, geopolitika podstiče novi pritisak da ljude pošalje izvan plićaka niske Zemljine orbite. Kina planira da pošalje ljude na Mesec do 2035. godine. Administracija predsednika Donalda Trampa želi da se Amerikanci tamo vrate do 2024. godine. Pad troškova čini ovo hvalisanje pristupačnijim nego ranije. Apolo je koštao nekoliko stotina milijardi dolara (u današnjem novcu). Sada je cena karte nekoliko desetina milijardi.

[ … ]

Greška je promovisati svemir kao romantizovani Divlji zapad, anarhičnu granicu na kojoj čovečanstvo može da odbaci sopstvene okove i ponovo otkrije svoju sudbinu. Da bi svemir ispunio svoj potencijal, potrebno je upravljanje. U vreme kada svet ne može da se složi oko pravila zemaljske trgovine čeličnim šipkama i sojom, to može da izgleda kao veliki zahtev. Međutim, bez toga će potencijal svega što leži izvan Zemlje u najboljem slučaju čekati na ispunjenje još 50 godina. U najgorem slučaju, svemir bi mogao da doprinese problemima na Zemlji.

Trenutak kad je Nil Armstrong pre 50 godina kročio nogom na površinu Meseca izazvao je divljenje, ponos i čuđenje širom sveta. Novine su tvrdile da "čovek od danas može da ode bilo kojem delu svemira u posetu za koju se čovekova volja odluči a um je isplanira…čovek će u dogledno vreme stići do drugih planeta". Međutim, nije tako bilo. Sletanje na Mesec bilo je anomalija, cilj postignut ne zbog cilja samog nego kao način da se pokažu neverovatne sposobnosti Amerike. Nakon što je to dokazano nije bilo potrebe za ponavljanjem. Samo 571 čovek bio je u orbiti, a od 1972. niko u svemir nije odleteo dalje nego što je Budimpešta udaljena od Niša.

Sledećih 50 godina izgledaće dosta drugačije. Sve niži troškovi, nove tehnologije, ambicije Indije i Kine te nova generacija preduzetnika obećavaju dično doba svemirskog istraživanja. Definitivno će obuhvatati turizam za bogate i bolje komunikacione mreže za sve. Na dugi rok može značiti i rudarenje minerala te čak i masovni transport. Svemir će sve više ličiti na proširenje Zemlje u kome će nastupati i firme i fizička lica, ne samo vlade. Ali da bi se ova vizija ispunila, svet mora da stvori sistem zakona koji će vladati na nebu - i u miru i, zlu ne trebalo, u ratu.

U fokusu osvajanja svemira do sad su bile aktivnosti na Zemlji - uglavnom satelitske komunikacije za emitovanje TV signala i navigaciju. Sada se dve stvari menjaju. Prvo, svetska politika ponovo se zagreva za slanje ljudi dalje od plićaka niske Zemljine orbite. Kina planira da pošalje ljude na Mesec do 2035. Administracija predsednika Donalda Trampa želi da se Amerikanci gore vrate do 2024. Sve niži troškovi znače da je ovo pokazivanje mišića pristupačnije nego pre. Program Apollo koštao je stotine milijardi dolara (u današnjem novcu). Sada karte koštaju desetine milijardi.

[ … ]

Bila bi greška da svemir prikazujemo kao romantičnu verziju Divljeg zapada, novih teritorija u kojima vlada anarhija i gde čovečanstvo može da odbaci svoje okove i uputi se prema svojoj pravoj sudbini. Da bi svemir ispunio svoja obećanja, potrebno je rukovođenje. U današnje vreme, kada svet ne može da se dogovori ni o trgovini železnim polugama ili sojom na Zemlji, to zvuči kao preveliki zahtev. Ali bez njega će potencijal svega toga što se nalazi izvan Zemlje u najboljem slučaju sačekati još 50 godina. A u najgorem slučaju svemirski problemi će postati zemaljski.

Тренутак када је ,прије 50 година, Нил Армстронг ступио на површину Мјесеца изазвао је страхопоштовање, понос и зачуђеност широм свијета. Овај је дневни лист увјеравао да "од овог дана човјек може да путује у свемир гдје год то његов ум пожели и његова домишљатост замисли ... до планета ће, прије или касније, засигурно доћи". Али не. Слетање на Мјесец је било тек изузетак, циљ који није био сврха сам по себи, већ средство које указује на изузетне способности Америке. Када је једном на то указано, није било потребе да се понавља. Само 571 човјек је боравио у свемиру; и од 1971 нико се није усудио да оде даље у свемир од Де Мојна из Чикага.

Следећих 50 година ће изгледати другачије. Смањивање трошкова, нове технологије, амбиције Кине и Индије, и нова генерација предузетних људи обећава одважно доба у истраживању свемира. Оно ће засигурно укључивати туризам за богате и бољу комуникацијску мрежу за све; дугорочно ће обухватати експлоатацију минерала и чак средства јавног превоза. Свемир ће све више постајати Земљин продужетак - борилачка арена за фирме и појединце, а не само за владе. Али да би се ово обећање испунило свијет треба да створи систем закона који би уредили односе на небу - у доба мира и уколико дође до рата.

Тако је развој свемирских истраживања био усмјерен на стварање услова за развој на Земљи - углавном сателитске комуникације за пренос сигнала и навигацију. Сада се мијењају двије ствари. Прво, геополитички односи стварају нови подстицај за слање људи ван граница првих слојева Земљине орбите. Кина планира слетање људи на Мјесец до 2035. Администрација предсједника Доналда Трампа жели да се Американци тамо врате до 2024. Смањивање трошкова чини ово разметање још доступнијим него прије. Аполо кошта хиљаду милијарди долара ( у вриједности данашњег новца ). Десетине милијарди је сада улазница за ово такмичење.

(...)

Грешка је што се свемир промовише као романтизовани Дивљи запад, граница послије које не важе правила, гдје човјечанство може одбацити све што га стеже и промијенити своју судбину. Да би свемир испунио своје обећање потребно је увођење реда. У вријеме када се свијет не може договорити о правилима земаљске трговине челичним полугама или сојом , поставља се велики знак питања. Али ако се то не деси сав потенцијал који постоји мимо Земље ће , у најбољем случају , сачекати наредних 50 година да би био искориштен. У најгорем случају, свемир би могао створити Земљи додатне проблеме.

U trenutku kada je pre 50 godina, Nil Armstrong posadio svoje stopalo na Mesečevu površinu inspirisao je divljenje, ponos i osećaj čuda širom sveta. Ove novine su tvrdile da “čovek, od ovog dana, može da ide bilo gde u univerzumu gde njegov um i genijalnost mogu zamisliti... do planeta, čovek će sigurno stići što skorije. ” Ali nije bilo tako. Sletanje na Mesec bilo odstupanje, cilj koji nije bio to sam za sebe već način da se pokažu izuzetne sposobnosti Amerike. Taj cilj jednom postignut, nije zahtevao ponavljanje. Samo 571 osoba je bila u Zemljinoj orbiti, i od 1972-e niko se nije usudio da ode dalje u Svemir, nego što je Demojn od Čikaga.

Sledećih 50 godina izgledaće sasvim drugačije. Pad troškova, nove tehnologije, ambicije Kine i Indije, i nova generacije preduzimača obećavaju odvažnu epohu svemirskog razvoja. Ona će skoro sigurno uključivati svemirski turizam za bogate i bolje komunikacione mreže za sve. Na duge staze može da uključi eksploataciju mineralnih sirovina i čak masovni transport. Svemir će još više postati produžetak Zemlje — arena za firme i privatne pojedince, ne samo za vlade. Ali da bi se ovo obećanje ispunilo svet mora da donese zakonski sistem kojim će upravljati svemirom— i za vreme mira, i ako dođe do toga za vreme rata. Dosadašnji razvoj u svemiru bio je fokusiran nadole— većinom na satelitsku komunikaciju za emitovanje i navigaciju. Sada su se dve stvari promenile. Prvo, podstaknuti geopolitikom guramo da pošaljemo ljude van plićaka niske Zemljine orbite. Kina planira misiju sletanja na mesec do 2035. Administracija predsednika Donalda Trumpa želi da se Amerikanci vrate na Mesec do 2024. Pad troškova neophodnih čini ovaj poduhvat pristupačnijim nego pre. Apolo je koštao milijarde dolara (u današnim parama). Danas desetine milijardi košta karta.

[ … ]

Pogrešno je da se promoviše svemir kao romantična verzija Divljeg Zapada, anarhična granica gde čovečanstvo može da odbaci svoje okove i ponovo otkrije svoju sudbinu. Da bi svemir ispunio svoje obećanje neohodno je postojanje vlade. U vremenu kada se svet ne može da se složi oko pravila za zemaljsku trgovinu čelikom i sojom to je možda preveliki zalogaj. Ali bez njega sve mogućnosti koje se nalaze van Zemlje će u najboljem slučaju čekati još 50 godina da se ispune. U najgorem slučaju kosmos može da pridonese problemima na Zemlji.

Taj momenat, kada je pre 50 godina Nil Armstrong ostavio svoj otisak na površinu Mjeseca,inspirisao je zadivljenost, ponos i čudjenje širom svijeta. Jedne novine su tvrdile da "od ovog dana , čovjek , može da putuje bilo gdje u svemiru gdje mu um poželi, i gdje mu njegova ingenioznost to omogući da izvede...ka planetama, prije nego kasnije , čovjek će sad zasigurno poći". Ali ne. Sletanje na Mjesec je bilo nenormalnost,odstupanje, zadatak ispunjen ne kao cilj sam za sebe,već kao način pokazivanja nevjerovatnih sposobnosti Amerike. Ta poenta,jednom kad je donešena, nije zahtijevala pojašnjenje. Samo je 571 osoba dosad bila u orbitu; a od 1972. niko se nije odvažio da ide dalje u svemir od Des Moina iz Čikaga.

Sledećih 50 godina će izgledati jako drugačije. Sve niži troškovi,nove tehnologije, Kineske i Indijske ambicije, i nova generacija preduzetnika obećavaju odvažno doba svemirskog razvoja. Zasigurno će uključivati turizam za bogate i bolje komunikacione mreže za sve; na duže staze može uključivati eksploataciju minerala i čak masovni transport. Svemir će postati sve više kao produžetak Zemlje- arena za firme i privatne pojedince, ne samo za vlade. Ali da bi se to ostvarilo svijet mora donijeti sistem zakona kojima će upravljati nebesima-kako u doba mira,tako i ,ukoliko dodje do toga,u ratu.

Razvoj svemira se dosad fokusirao na olakšavanje aktivnosti ispod-uglavnom na satelitsku komunikaciju za radiodifuziju i navigaciju. sad se dvije stvari mijenjaju. Prvo,geopolitika potpiruje novi napor da se ljudi pošalju izvan plićaka niže Zemljine orbite. Kina planira da pošalje ljude na Mjesec do 2035. Administracija predsjednika Donalda Trampa želi da se Amerikanci vrate tamo do 2024. Sve niži troškovi čine ovo razmetanje pristupačnijim nego što je ranije bilo. Apolo program je koštao stotine biliona dolara (u današnjoj vrijednosti). Sad su desetine biliona cijena karte.

[ … ]

Greška je promovisati svemir kao romantizovani Divlji Zapad, anarhističnu granicu gdje čovječanstvo može zbaciti svoje stege i ponovo otkriti svoju sudbinu. Da bi svemir ispunio svoje obećanje potrebno je upravljanje. U vremenu kad se svijet ne može dogovoriti o pravilima zemaljske trgovine čeličnim polugama i sojom to može djelovati kao veliki zadatak. Ali bez upravljanja potencijal svega što leži izvan Zemlje će u najboljem slučaju čekati još 50 godina da bi se ostvario. U najgorem slučaju svemir bi mogao dodati još problema onima koje Zemlja već ima.

Trenutak kada je Nil Armstrong pre 50 godina zakoračio na površinu Meseca izazvao je strahopoštovanje, ponos i divljenje širom sveta. U ovim novinama je obrazloženo da ''od ovog dana čovek može da ide po svetu gde god mu je volja i gde god mu padne na pamet...na planete, pre ili kasnije, čovek će sigurno ići''. Ali nije tako. Sletanje na Mesec je bilo odstupanje, cilj koji nije postignut radi samoga sebe, već je bio sredstvo pokazivanja izvanrednih sposobnosti Amerike. Onda kada je to učinjeno nije bilo potrebe da se ponovi. Samo 571 osoba je bila u orbiti; a od 1972. niko se nije usudio da ode dalje u svemir nego što je udaljenost između De Mojna i Čikaga.

Narednih 50 godina će izgledati mnogo drugačije. Niži troškovi, nove tehnologije, ambicije Kine i Indije i nova generacija preduzetnika obećavaju neustrašivu eru svemirskog razvoja. To će gotovo sigurno značiti turizam za bogate i bolje mreže za komunikaciju za sve; na duže staze to može da znači eksploataciju minerala, a čak i masovan transport. Svemir će sve više postajati nastavak Zemlje - arena za firme i pojedince, ne samo za vlade. Ali da bi se ovo obećanje ispunilo, svet treba da napravi sistem zakona koji će upravljati nebesima - u vreme mira, kao i u slučaju da dođe do rata.

Do sada se razvoj svemira fokusirao na to da olakša aktivnosti tamo dole - uglavnom komunikacijom preko satelita radi emitovanja i navigacije. Sada se menjaju dve stvari. Prva, geopolitika podstiče da se ljudi šalju van plitkih delova niske Zemljine orbite. Kina planira da do 2035. pošalje ljude na Mesec. Administracija predsednika Donalda Trampa želi da se do 2024. Amerikanci tamo vrate. Niži troškovi čine ovo hvalisanje pristupačnijim nego ranije. Apolo je koštao na stotine milijardi dolara (prema današnjoj računici). Cena karte sada doseže na desetine milijardi.

[ … ]

Greška je promovisati svemir kao idealizovan Divlji Zapad, anarhičnu granicu gde čovečanstvo može da odbaci svoje okove i ponovo otkrije svoju sudbinu. Da bi svemir ispunio svoju svrhu potrebno je rukovođenje. U vremenu, kada svet ne može da se složi o pravilima zemaljske trgovine čeličnih šipki i soje, to može delovati kao veliki zadatak. Ali bez toga potencijal svega onoga što je izvan Zemlje u najboljem slučaju će čekati još 50 godina da se ispuni. U najgorem slučaju, svemir će postati dodatni problem za Zemlju.